SEBIČNI DŽIN tekst

SEBIČNI DŽIN

Svako popodne, vraćajući se iz škole, deca su odlazila u džinovu baštu i igrala se.

Bila je to velika, prekrasna bašta, puna meke zelene trave, iz koje je tu i tamo virio po koji cvet, lep kao zvezda. A u proleće bi procvetalo dvanaest breskvinih drveta i rasulo se u cvetiće slične ružičastim biserima, i tako bi bašta blistala u šarenilu koje bi smenila tek jesen

bogata plodovima. Ptičice su skakutale po granama i pevale tako umilno da su deca prestajala da se igraju i zaneseno slušala njihov poj.

-Kako smo srećni ovde! - uzvikivala su deca razdragano.

Jednog dana džin se vratio. Sedam dugih godina bio je u poseti kod svog prijatelja kornolskog džina, i kad je ispričao sve što je imao, a imao je malo, jer su džinovi ćutljivi, odlučio je da se vrati u svoj zamak. Kad je stigao, video je svoju baštu punu dece.

-Šta radite vi ovde? - uzviknuo je srdito, a deca, čuvši to, uplašiše se i razbežaše.

-Moja bašta je samo moja, i ničija više. Neću nikome dopustiti da se po njoj igra i uživa.

Onda je podigao svuda unaokolo visok zid i stavio tablu sa natpisom:

„ULAZ STROGO ZABRANJEN.”

On je zaista bio veoma sebičan džin.

Sirota dečica nisu imala više gde da se igraju. Ostao im je samo put, ali pun prašine i oštroga kamenja. Odmah posle škole otrčala bi pred visoki zid i žalosno obilazila oko njega, razgovarajući samo o bašti u kojoj im sebični džin nije više dozvoljavao da se igraju.

-Kako smo srećni bili tamo! - jadala su se deca.

Onda je došlo proleće, priroda se probudila i okitila zemlju cvećem, a ptice su pevale. Jedino je u bašti sebičnog džina još vladala zima. Pticama se više nije pevalo u pustoj bašti, a i drveće je zaboravilo da procveta. Samo jednom je jedan divan cvetak podigao glavu i provirio iz trave, ali kad je video tablu s natpisom, toliko se ražalostio zbog sirote dečice, da je ponovo kliznuo u travu i nastavio da spava. Zadovoljni behu samo Sneg i Mraz i radosno su uzvikivali:

-Proleće je zaboravilo ovu baštu i mi ćemo carevati ovde celu godinu.

Sneg je pokrio travu, a Mraz je drveće uvio u srebro. Onda su pozvali u društvo Severni Vetar, koji je doleteo uvijen u krzno i, urlajući kroz baštu, okretao po ceo dan petlove na dimnjacima.

-Ovo je divno mesto - uzviknuo je Severni Vetar razdragano - bilo bi šteta da ne pozovemo i Grad u posetu. I Grad, ledenog daha, obučen u sivo, došao je i tri dana neprekidno bubnjao po krovu zamka, dok nije porazbijao skoro sve crepove, a onda je počeo da juri po bašti što je brže mogao.

-Ne mogu da razumem zašto je Proleće tako zakasnilo - govorio je džin sedeći pored prozora i gledajući u svoju belu hladnu baštu.

-Ipak se nadam da će se vreme promeniti.

Ali Proleće nikako nije dolazilo, a ni Leto. Jesen je svim baštama donela zlatne plodove, ali u džinovu baštu nije svratila, niti joj poklonila ni jedan jedini plod.

-On je suviše sebičan - rekla je Jesen.

Tako je tamo vladala Zima, a Severni Vetar, Grad, Mraz i Sneg kovitlali su oko drveća.

Jednog jutra, ležeći budan u krevetu, džin je čuo tako ljupku i prijatnu muziku, da je pomislio: to moraju biti kraljevi svirači, sigurno prolaze pored zamka. U stvari, to je bio mali vrapčić, koji je pevao pored prozora. Ali prošlo je tako mnogo vremena otkako je džin slušao ptice u svom vrtu, da mu je cvrkut vrapčića sada zvučao kao najlepša muzika. Grad, koji je dotad stalno igrao iznad njegove glave odjednom prestade, a Severni Vetar prekide svoj strašni fijuk i umiri se. Kroz otvoreno krilo prozora ulazio je neki ugodan miris.

-Izgleda da je Proleće najzad stiglo! - povika džin skočivši s kreveta i pogleda napolje.

Šta li je ugledao?

Video je čaroban prizor: kroz malu rupu na zidu deca su se provukla u baštu i sedela na granama drveća. Na svakom drvetu koje je mogao videti kroz prozor sedelo je po jedno dete. Od radosti što su se deca vratila, drveće je opet procvetalo i blago njihalo granama iznad dečjih glava. Ptice su letele po bašti i razdragano cvrkutale, a cveće je provirivalo kroz zelenu travu i zadovoljno se smešilo. Bio je to divan prizor. Samo u jednom, najdubljem kutu bašte, Zima je još vladala. Tamo je stajao jedan dečačić, toliko malen da nije mogao da dohvati grane drveta i obilazio je oko njega gorko plačući. Siroto drvo bilo je još pokriveno Mrazom i Snegom, a Severni Vetar je besno fijukao oko njega.

-Popni se, mali dečače - reklo je drvo savivši svoje grane što je moglo niže. Ali dečačić je bio premalen.

Kad je to video, srce sebičnog džina je omekšalo i ispunilo se nežnošću.

-Kako sam bio sebičan! - uzviknuo je. - Sad znam zašto Proleće nije došlo u moju baštu. Staviću ovog dečačića na vrh drveta, srušiću zid, i moja bašta postaće mesto gde će se deca večito igrati.

Uistinu, bio je vrlo tužan zbog svoje ranije sebičnosti.

Polako se spustio niza stepenice, pažljivo otvorio vrata i ušao u baštu. Ali, čim su ga ugledala, deca su se uplašila i razbežala se, a u bašti je opet zavladala Zima. Samo mali dečak nije pobegao. Njegove su oči bile pune suza, pa nije video kad se džin pojavio. Džin se prikrao iza njegovih leđa, uzeo ga blago u ruke i stavio na drvo. U taj mah drvo je procvetalo, ptičice su doletele na njegove grane i zacvrkutale i mali dečak je zagrlio džina i poljubio ga. Ostala deca, videvši da džin više nije zao, potrčala su u baštu, a sa njima je došlo i Proleće.

-Ovo je odsad vaša bašta, dečice - reče džin, pa uze veliku sekiru i sruši zid.

U podne, kad su se ljudi vraćali iz grada, ugledali su džina kako se igra s decom u najlepšoj bašti koju su ikad videli.

Sav dugi dan deca su se igrala, a kada je počeo da se spušta mrak, otišla su džinu da mu požele laku noć.

-Ali gde je onaj mali dečak kojeg sam stavio na drvo? - raspitivao se džin za dečačića koji ga je poljubio i kojeg je zbog toga najviše zavoleo.

-Ne znamo - odgovorila su deca - otišao je.

-Onda mu morate reći da sigurno dođe sutra. Tada su mu deca kazala da tog mališana nikad ranije nisu videla i da ne znaju gde stanuje. Čuvši to, džin se rastuži.

Svako popodne, kad su izlazila iz škole, deca su dolazila u baštu i igrala se sa džinom, ali dečaka kojeg je džin toliko zavoleo nisu nikad više videla. Džin je voleo svu decu, ali je ipak najviše žudeo za prvim, malim prijateljem, i često je govorio:

-Kako bih voleo da ga vidim.

Prošle su godine, a džin je postao vrlo star i slab. Više se nije mogao igrati s decom, sedeo je u velikoj naslonjači posmatrajući njihovu igru i divio se lepoti bašte.

-Imam mnogo cveća u bašti, ali deca su moje najlepše cveće - govorio je on.

Jednog zimskog jutra oblačeći se gledao je kroz prozor. Sada više nije mrzeo Zimu, znao je da se cveće samo odmara, da je Proleće samo zaspalo i da će se opet probuditi.

Iznenada protrlja oči i u čudu se zagleda kroz prozor. Neobičan prizor mu se ukaza pred očima. U najudaljenijem kutku bašte ugledao je drvo sve iskićeno belim ljupkim cvetićima. Sa zlatnih grana visili su srebrni plodovi, a ispod njih je stajao mali dečak kojeg je toliko voleo. Džin požuri u baštu veoma radostan. Kad je došao sasvim blizu dečačića, upita ga:

-Ko si ti? - kleče pred dečaka, a dečak se nasmeši i reče:

-Ti si me jednom pustio da se igram u tvojoj bašti; danas ćeš poći sa mnom u moju prekrasnu baštu.

Ujutru, kad su deca dotrčala, našla su mrtvog džina kako leži ispod drveta, sav pokriven belim cvetićima.

Oskar Vajld

(Preveo Filip Majstorović)

DMU Timestamp: November 30, 2017 18:21

General Document Comments 0