З Е М Љ И Ш Т Е

Данас је велики слој Земљине површине покривен слојем земљишта. У планинским крајевима тај слој је тањи, док у равницама, на површинама које се обрађују, износи и читава два метра. Некада давно тог слоја није било. Чврсти део земљине површине – копно, чиниле су само стене.

Векови су пролазили и изглед Земљине површине се поступно мењао. Под дејством сунчеве топлоте стене су се дању загревале и шириле. Ноћу, кад температура падне, стене су се хладиле и скупљале. Због тог ширења и скупљања на стенама су се прво појавиле пукотине. У њима се задржавала кишница. Када је температура бивала испод нуле вода је прелазила у своје чврсто стање – лед. Пошто лед заузима више простора од воде од које је настао, пукотине су постајале све веће и веће. Делови стена су се одламали. Под дејством ветра и водених бујица ти комади стена и даље су се уситњавали. На крају су постали ситни као зрнца песка.На тим уситњеним деловима стена населиле су се прве копнене биљке. Делови угинулих биљака мешали су се са минералним честицама стена и тако је, током дугог низа векова, настајало земљиште.

Земљиште (тло) се састоји од чврстих делића – честица песка,праха и још ситнијих честица глине. У тлу се налазе и остаци угинулих биљака и животиња и минералне материје - соли, настале растварањем стена. У зависности од врсте тла, у њему се налазе вода и ваздух.Ваздух и вода се налазе у шупљинама,односно порама земљишта. Вода у земљишту раствара минералне материје, па их биљке својим кореном могу упијати, а такође је неопходна и животињама које у њему живе. Земљиште у коме има више ваздуха је растресито, а ваздух је такође потребан и биљкама и животињама у процесу дисања. Стварању плодног тла доприносе и сићушни организми – бактерије и микроорганизми, које живе у земљишту и изазивају труљење биљних и животињских остатака.

Поред ових природних фактора, човек својом активношћу значајно доприноси стварању земљишта: исуштвањем или наводњавањем терена, ђубрењем, озелењавањем, сечом шума и различитим начинима обраде, јер од количине земљишта и његове плодности зависи исхрана, а индиректно и здравље људи.

Земљиште није на свим местима истог састава и плодности. Особине земљишта утичу на раст и развиће биљака, као и на начин и брзину његове обраде. Да би људи знали које мере и начине обраде земљишта да примене како би побољшали и повећали своје приносе, морају да познају карактеристике појединих врста земљишта. У зависности од количине одређених састојака у земљишту, хумуса, растреситости, пропустљивости, влажности и плодности, разликујемо одређене врсте земљишта(црнице,гајњаче,смонице,пепељуша.црвеница,слатине ,алувијално ѕемљиште). Хумус је мешавина тамно смеђе боје, добијена у земљишту разградњом органских материја, тј. остатака корења, лишћа, угинулих инсеката, лешина малих животиња, измета итд. Мекан је, упија воду и извор је азота за биљке

Угрожавање и загађивање земљишта

Ширењем насеља, индустријских објеката и изградњом саобраћајница смањују се површине под обрадивим земљиштем, пашњацима и шумама. Бацањем отпадака индустријске производње (шљака, пепео), из рудника (јаловина), и домаћинстава (папир, пластика, конзерве, боце и др.) земљиште се засипа и загађује. Земљиште се загађује и све већом употребом отрова за сузбијање корова и биљних штеточина и неправилним, прекомерним додавањем вештачког ђубрива. Отпадака и депонија има различитих порекла и различитог деловања на земљиште (отпаци прехрамбене индустрије, фекалије, амбалажа, одбачени предмети – уређаји, делови намештаја...) Санирање постојећих депонија и рециклажа неких сировина (хартија, картон, стакло) само су неке од могућности делимичне заштите и смањења загађивања земљишта.

Загађивање тла настаје:- директним уношењем загађујућих супстанци

-индиректно ,преко загађеног ваздуха и воде

Супстанце које загађују земљиште могу да се поделе на :

-неорганске(метали,фосфати,нитрати,..) -органске(пестициди,нафта и деривати нафте,... -радиоактивне

Загађујуће супстанце могу да се поделе и на природне и вештачке(синтетичке)

Последице загађивања земљишта не осећају само чланови копнених екосистема, већ и водени екосистеми у близини. Многобројни отрови и загађујуће материје спирањем долазе до подземних вода, а преко њих и до речних токова. Од њих нису заштићени ни људи, јер готово све загађујуће материје из земљишта кроз ланце исхране који се непрекидно одвијају у екосистемима завршавају у телима биљака или животиња којима се хранимо или налазе свој пут подземним водама до језера, бунара, река из којих пијемо...

Основне мере заштите подразумевају смањење употребе загађујућих материја у пољопривреди и опште смањење загађивања ваздуха и воде. Добро припремљена санитарна поља за депоније које ће на крају своје употребе бити затрпане и разграђене природним путем, без опасности по земљиште и подземне воде, значајна су мера заштите земљишта. Често се и различита хемијска једињења могу користити за неутрализацију загађујућих материја у земљишту. Веома ефикасан начин заштите земљишта јесте употреба биолошких мера – засађивање биљака које су у стању да својим телима „упију“ велику количину штетних и отровних материја из земљишта.