Откриће кисеоника
Откриће кисеоника
Шведски хемичар Карл Шеле уочио је 1773. године да се запремина ваздуха који се налази у контакту са мокрим опиљцима гвожђа смањи за 1/5 првобитне запремине, а да се спаљивањем фосфора у затвореној боци, када се боца отвори под водом, испуни 1/5 њене запремине. Због тога је дошао до закључка да се ваздух састоји од „огњеног ваздуха“ (кисеоника) и „поквареног ваздуха“ (азота).
Шеле је затим успео да загревањем једињења живе добије чист кисеоник. Истовремено када и Шеле, састав ваздуха истраживао је и енглески хемичар Џозеф Пристли. Он је загревао једињење живе помоћу лупе и сунчевих зрака и открио да се при том развија гас у коме свећа гори врло јаким пламеном. Славни француски хемичар Антоан Лавоазје такође се бавио истраживањем састава ваздуха. Он је у посуди загревао живу у тачно познатој запремини ваздуха.
Једињење живе разлаже се на живу и кисеоник
Дуготрајним грејањем живе при нижој температури добио је црвени прах и „неактивни ваздух“ који није подржавао дисање и горење. Загревањем црвеног праха при вишој температури опет је добио живу и „животни ваздух“ који је подржавао дисање и горење. Установио је да тај гас као активни састојак ваздуха представља управо онај гас који су открили Шеле и Пристли. Тако је поново открио кисеоник, али као састојак ваздуха, и објаснио горење. Он је кисеонику дао име oxygenium и први је доказао да је вода једињење кисеоника и водоника.
icons on the left to see existing comments.
0 General Document comments
0 Sentence and Paragraph comments
0 Image and Video comments
New Conversation
General Document Comments 0
